Boris Dežulović: Jambo na Studentskoj listi

Slične takve jedne referendumske izbore – na sve ili ništa – imali smo i mi u Hrvatskoj pre tačno deset godina, septembra 2016. Vladajući HDZ u to je vreme okružen najgorim hrvatskim ološem vodio najdesniji predsednik stranke u istoriji Tomislav Karamarko – a kad je neko najdesniji u istoriji HDZ-a, onda znate koliko je to desno – a premijer je bio neki menadžer iz Kanade koji je tečno govorio gugl-translejt hrvatski. U samo deset meseci ta je šizofrena ustaško-tehnomenadžerska vlast od ionako retardirane Hrvatske napravila šupak Balkana, diznilend za ustaše, udbaše, mafijaše i mantijaše, nakon čega je čak i Srbija gledana odavde izgledala kao pristojna i uzorno uređena država.

Dabome da se stvar onda raspala kao kauč, i raspisani su vanredni izbori. A ja sam se te septembarske nedelje zatekao kako na biračko mesto idem sa štipaljkom za nos i odlukom da prvi put glasam za čuveno Manje Zlo.

U celom svom parlamentarnom životu nikad, baš nikad nisam glasao za Manje Zlo, dakle “protiv” Velikog Zla. Uvek sam glasao “za”. I naravno, svaki put veličanstveno gubio. “Moje” stranke i liste dobijale su između nula zapeta šest i jedan zapeta četiri odsto glasova, ali ja sam tvrdoglavo i nepogrešivo birao takve čestite gubitnike. Sve do tada.

Čvrsto tako rešen da prvi put pojedem govno zarad dobrobiti Domovine, te sam nedelje na biračkom mestu iza paravana otvorio glasački listić, našao na njoj listu SDP-a i Narodne koalicije, kad sam krajičkom oka na listi primetio poznato ime – Stipe Gabrić Jambo. Nećete vi u Srbiji znati za Jambu, u to vreme poznatog švercera iz doline Neretve, ratnog profitera koji se obogatio prodavajući Hrvatskoj vojsci krumpir po cenama iz luksemburških dućana zdrave organske hrane, pa se ostatak uspešne poslovne karijere povlačio po optužnicama javnih tužilaštava i hodnicima opštinskih sudova.

Da se razumemo, znao sam ja i pre toga, naravno da sam znao, da je na listi leve koalicije u mojoj izbornoj jedinici i Jambo, ali jedno je kad na širokom kontekstu racionalno razložiš celu stvar – to je lako, rušenje paraustaškog režima traži referendumski konsenzus i okupljanje celog ostatka političkog spektra – pa nakon iscrpljujućih pregovora sa sopstvenom savešću isposluješ da ostatak života ti nosiš stid i sram, a ona seoskog kabadahiju koji se od Dragana Markovića Palme razlikuje samo po imenu, prezimenu i nadimku. Sasvim je, međutim, nešto drugo kad se nađeš u intimi biračkog mesta, među ona tri kartonska zida, pa kreneš zaokružiti jebeno Manje Zlo, a taj te kabadahija sa liste gleda u oči, krevelji se i otvoreno zajebava.

“Zaokruži listu, majmune!” govorio mi je tako sa liste Stipe Gabrić Palma pardon Jambo, “zaokruži manje zlo, imbecilu!” vikao je otamo onako okrugao, bahat i širok, tri hemijske olovke ne bi bile dovoljne da zaokruže tako malo zlo.

Da ne bi na kraju bilo nijednog suvišnog nesporazuma oko smisla njegove kandidature, taj i takav Jambo na glasačkom listiću, na listi koalicije Manjeg Zla u mojoj izbornoj jedinici, među deset kandidata bio je tek – osmi.

Ni u najvlažnijim snovima, shvatate, nije tadašnja partija Manjeg Zla u Splitu, hadezeovskoj južnoj utvrdi, mogla da sanja osam od deset mandata, ni u najvlažnijim snovima nije ni sam Jambo mogao da sanja kako će sa osmog mesta njihove liste ući u Sabor: Stipe Gabrić na listi SDP-ove koalicije nije dakle bio ni da sa nje uđe u parlament, ni da joj donese glasove, već samo i isključivo da glasače u oči gleda i zajebava. Da oni nesrećnici, što su na kraju zaista i zaokružili Manje Zlo, kojim slučajem ne odu sa glasačkog mesta zaboravivši da su imbecili.

Zašto vam sve ovo pričam?

Tačno deset godina nakon tih hrvatskih vanrednih izbora na sve ili ništa, slični se takvi – vanredni, na sve ili ništa – održavaju i u Srbiji. Vladajući SNS u tih je deset godina od ionako retardirane Srbije napravio novi šupak Balkana, ćacilend za udbaše, zvezdaše, mafijaše i mantijaše, nakon čega čak i Hrvatska gledana iz Beograda izgleda kao pristojna i uzorno uređena država. A onda je direktor javnog preduzeća Republika Srbija Aleksandar Vučić rešio da izvede takozvani Putinov manevar, dao ostavku i celu godinu dana pre isteka drugog predsedničkog mandata raspisao prevremene izbore, kako bi posle njih retardiranu Srbiju nastavio da vodi kao premijer.

Jedina razlika između Hrvatske i Srbije ispala je tako u mitskom Manjem Zlu: dok sam se ja pre deset godina zatekao kako na biračko mesto idem začepljena nosa i rešen da prvi put glasam “protiv” umesto “za”, ovaj put dakle za Manje Zlo – kakvo god bilo, ali manje – dotle će Srbi, koji su celo to vreme glasali “protiv”, dakle za Manje Zlo, kakvo god bilo, sada prvi put glasati “za”. Istina, za Studentsku listu kakva god bila, ali za Studentsku.

Tako je prošle nedelje, u dan tačno deset godina od one nedelje kada sam na glasačkom listiću ugledao Jambu, nakon višemesečnih špekulacija, plenumskih pregovora i već čuvenih vetiranja, konačno objavljena istorijska Studentska lista: na čelu joj profesor Ilija Srdanović, a ispod njega brojni drugi ugledni profesori, od Jove Bakića do – ili mi se to barem krajičkom oka pričinilo – Nemanje Karovića.

Pogledam malo bolje, kad stvarno: valjda umesto vetiranog rektora Beogradskog univerziteta Vladana Đokića – nema za šta drugo – eto na listi Nemanje Karovića, docenta na Učiteljskom fakultetu istog Univerziteta, tviterdžije koji se za vreme studentskih blokada proslavio pljuvanjem svake građanske ideje i vređanjem svake nedovoljno patriotske javne ličnosti, od samog kolege sa liste profesora Bakića, kojemu je poručivao da je “frustrirani mali gad”, pa do profesora Dinka Gruhonjića – kojega i Vučićevi naprednjaci optužuju kao ustašku sivu eminenciju Studentske liste – a koji po Karoviću, citiram, i “nije profesor, nego ustaški govnar”.

Eto, dakle, istog onog profesora Karovića sa veličanstvenog studentskog vidovdanskog sabora u Kraljevu prošle godine, gde je nadahnuto poput samog Mile Lompara govorio o ideji i značaju kosovskog zaveta kao Univerzalnog Smisla, o izboru kneza Lazara između Zemaljskog i Nebeskog Carstva, o Lazarovoj odluci kao spoju Epskog Principa Herojstva i Hrišćanskog Ideala Žrtve, i sličnim nepojamno beslovesnim budalaštinama. I ne samo da ga eto, nego ga eto gde kao jedini govornik, dakle veoma zvanično, godinu dana kasnije govori i na predavanju Studentske liste.

“Zaokruži listu, majmune!” krevelji se onda sa te liste profesor Karović, “glasaj ‘za’, imbecilu!” viče Nemanja otamo sav onako nebeski, herojski i hrišćanski, tri hemijske olovke neće biti dovoljne da zaokruže tako epski princip.

I da ne bi na kraju bilo nijednog suvišnog nesporazuma oko naravi i smisla njegove kandidature, taj je i takav Nemanja Karović među dvesta pedeset kandidata na Studentskoj listi tek – dvesta trinaesti. Ni u najvlažnijim snovima ne usuđuju se sastavljači da sanjaju dvesta trinaest mandata, ni sam Nemanja ne usuđuje se da sanja kako će sa dvesta trinaestog mesta Studentske liste ući u Skupštinu: nije on – razumeli ste do sada – na toj listi da sa nje uđe u Skupštinu, ni da joj donese glasove, već samo i isključivo da glasače u oči gleda i zajebava. Da oni nesrećnici, koji će na kraju glasati “za”, kojim slučajem ne odu sa glasačkog mesta zaboravivši da su imbecili.

Jer jedno je kad na širokom kontekstu racionalno razložite celu stvar – to je lako, rušenje Vučićevog autoritarnog režima traži referendumski konsenzus i okupljanje celog ostatka političkog spektra, da ne kažem od Zemaljske do Nebeske Srbije – pa nakon iscrpljujućih pregovora sa sopstvenom savešću isposlujete da ćete ostatak života vi nositi stid i sram, a ona profesorsku budalu koja se od Mile Lompara razlikuje samo po imenu i prezimenu.

Sasvim je, međutim, nešto drugo kad se 25. oktobra nađeš u intimi biračkog mesta, među ona tri kartonska zida, pa kreneš da prvi put u životu na izborima zaokružiš jebeno “za”, a tamo nađeš istorijski izbor između EPH-a i HIŽ-a – Epskog Principa Herojstva i Hrišćanskog Ideala Žrtve.

Ili, kažem, tako barem izgleda iz Hrvatske. Odakle vidim i to da vas zanima za koga sam na kraju glasao one davne septembarske nedelje. Da vam ne bih rekao. Jebite se sami, kao što smo i mi. I kao što se jebemo i danas, celih deset godina kasnije. Uostalom, nije da tamo nedostaje dugogodišnjeg seksualnog iskustva: slične jedne takve referendumske izbore – na sve ili ništa – Srbija je već jednom imala, pre tačno dvadeset šest godina, slavnog 5. oktobra 2000. godine.

Šta može da krene ukrivo?

Tekst preuzet sa portala Novosti