Saznali smo ko je profesorica sa Studentske liste kojoj nije bio dozvoljen dolazak u Banjaluku. Evo šta je htjela da nam kaže

Jedna od najavljenih učesnica tribine u Banjaluci koju je MUP RS zabranio bila je profesorica psihologije prof. dr Tatjana Stefanović Stanojević sa Univerziteta u Nišu. U intervjuu za BUKU otkriva šta je veže za Banjaluku, a sa nama je podijelila i dio govora koji je htjela da održi u ovom gradu. Razgovarali smo i o tome zašto je odlučila podržati studentski pokret u Srbiji, šta zabrana tribine govori o stanju demokratskih sloboda, ali i o osjetljivim pitanjima na koja studentski pokret tek treba da ponudi jasne odgovore.

BUKA: Bili ste najavljeni kao jedna od učesnica tribine Studentske liste koja je trebalo da bude održana u Banjaluci. Zašto ste željeli doći u Banjaluku i koje ste poruke namjeravali uputiti građanima Republike Srpske?

Stefanović Stanojević: U Banjaluku nisam želela da dođem kao neko ko dolazi sa strane. Banjaluka je pomalo i moja. Moja majka je rođena u Novom Gradu, ovde žive moji rođaci, a na ovim prostorima su i grobovi mojih predaka. U Jasenovcu su 1941. ubijeni moj deda i ujak. Dakle, ja sam odavde na mnogo načina.

Postoji još jedna, za mene posebno važna veza. Od 2002. do 2015. godine radila sam u Banjaluci. Došla sam kao docent, a otišla kao redovni profesor. Tokom tih deceniju i po držala sam predavanja, ali i pomagala da se oformi domaći kadar. Sve ove danas divne kolege i prijatelji uz mene su rasli, magistrirali i doktorirali. Otišla sam iz Banjaluke tek kada sam studijske predmete mogla njima da ostavim. Bile su to godine putovanja, napora, ali i divnih susreta, prijateljstava i zajedničkog rada sa kolegama i studentima.

Neko bi mogao da se zapita zašto sam toliko godina putovala i ulagala toliko vremena i energije. Odgovor sam već dala u govoru koji sam pripremila za Banjaluku:

„U pitanju je bilo nešto što je baš kao i ovo danas mnogo veće i mnogo važnije od mene, a zbog čega žrtva postaje ponos. Tada se radilo o opstanku tek formiranog odseka za psihologiju.“

A danas? Zašto sam, u godinama kada bih mogla da se povučem u mirniji život, prihvatila angažovanje na Studentskoj listi?

„Sada zato što osećam da je studentska borba nešto što je veće od mene, moga umora, godina, obaveza. Veće i jače.“

Upravo sam o tome želela da govorim u Banjaluci. O mladim ljudima koji su nas podsetili da postoje vrednosti za koje se vredi boriti, da ne moramo da prihvatimo nepravdu kao sudbinu i da je moguće graditi drugačije društvo.

Želela sam da predstavim njihov program, njihovu posvećenost institucijama, zakonitosti i odgovornosti, ali i da prenesem nešto od nade koju su probudili u Srbiji.

I da kažem da nas ne moraju povezivati samo zajednička prošlost i zajedničke rane. Može nas povezivati i zajednička budućnost.

BUKA: MUP Republike Srpske zabranio je održavanje tribine. Kako ste doživjeli ovu odluku?

Stefanović Stanojević: Pre svega, sa velikim žaljenjem. Radovala sam se susretu sa Banjalučanima, posebno sa bivšim studentima, kolegama i prijateljima.

Ali osim ličnog razočaranja, zabrana otvara i ozbiljno pitanje: kakvo je to društvo u kojem se miran razgovor doživljava kao bezbednosni problem?

Razumem obavezu policije da procenjuje bezbednosne rizike. Međutim, smatram da bi zadatak institucija trebalo da bude da zaštite pravo građana na okupljanje i razgovor, a ne uskraćivanje.

Nismo dolazili da bilo kome pretimo, niti da bilo koga ugrožavamo. Dolazili smo da razgovaramo.

Tribina je zabranjena, ali naša povezanost nije. Zato sam svoj pripremljeni govor objavila. Želela sam da ljudi kojima je bio namenjen ipak imaju priliku da ga pročitaju.

BUKA: Studenti iz Srbije prethodno su doživjeli napad tokom posjete Višegradu, nakon čega su odlučili da otkažu dalje posjete Republici Srpskoj. Šta to govori o slobodi političkog izražavanja i javnog okupljanja?

Stefanović Stanojević: Ne bih na osnovu jednog događaja donosila sud o čitavom društvu. Naprotiv, dobro znam koliko u Republici Srpskoj ima ljudi koji cene slobodu, dijalog i pravo na različito mišljenje.

Ipak, događaji u Višegradu, kao i zabrana tribine u Banjaluci, jesu razlog za ozbiljnu zabrinutost.

Sloboda izražavanja ne postoji samo za one sa kojima se slažemo. Njena suština je upravo u pravu da se čuje i mišljenje koje nam se ne dopada.

Studenti su želeli da predstave svoj program, odgovore na pitanja građana i čuju njihove stavove. To je suština demokratskog razgovora.

Posebno mi je žao što su mladi ljudi, umesto iskustva susreta i razmene mišljenja, poneli iskustvo neprijatnosti i ugroženosti.

Volela bih da njihova sledeća poseta bude drugačija. Da se razgovara, pita, polemiše, možda i ne slaže, ali bez straha.

BUKA: Kakav je stav studentskog pokreta prema ratnim zločinima počinjenim tokom rata u Bosni i Hercegovini, uključujući genocid u Srebrenici, i presudama međunarodnih i domaćih sudova? Postoji li o tim pitanjima zajednički stav unutar pokreta ili su ona prepuštena individualnim uvjerenjima njegovih članova?

Stefanović Stanojević: Studentski pokret je orijentisan ka budućnosti, vladavini prava, poštovanju zakona, međunarodnih sporazuma i pravosnažnih sudskih odluka.

Njegova osnovna ideja nije da ponovo otvara istorijske sukobe, već da gradi društvo u kojem institucije funkcionišu, zakoni važe jednako za sve, a odgovornost nije stvar političke pripadnosti.

To ne znači poricanje prošlosti niti nepoštovanje žrtava. Naprotiv, opredeljenje za pravnu državu podrazumeva i poštovanje sudskih odluka, uključujući presude koje se odnose na ratne zločine.

Kao neko ko se decenijama bavi psihološkom traumom, posebno međugeneracijskim prenošenjem traume, želela bih da istaknem još nešto. Prošlost koja nije dovoljno obrađena ima sposobnost da se stalno vraća, često kroz nove sukobe, strahove i podele. Ali trauma se ne prevazilazi tako što se nove generacije trajno vezuju za sukobe svojih predaka.

Studenti upravo pokušavaju da otvore prostor za drugačiju budućnost. Za društvo u kojem će mladi ljudi moći da sarađuju, razgovaraju i žive jedni pored drugih, a da ne moraju stalno iznova da nasleđuju neprijateljstva.

BUKA: Kako biste opisali odnos studentskog pokreta prema Srbima koji žive u Republici Srpskoj i prema Bosni i Hercegovini u cjelini? Da li unutar pokreta postoji jasno definisan stav o odnosima Srbije i BiH?

Stefanović Stanojević: Odnos studentskog pokreta prema Srbima u Republici Srpskoj jeste odnos bliskosti, povezanosti i želje za saradnjom. Upravo je zato i organizovan obilazak gradova Republike Srpske. Studenti su želeli da se predstave, da razgovaraju sa ljudima, da čuju njihova pitanja i odgovore na njih.

Ali ta bliskost nije suprotstavljena poštovanju Bosne i Hercegovine kao države, niti poštovanju drugih naroda koji u njoj žive.

Naša orijentacija je budućnost u kojoj se odnosi među ljudima neće stalno svoditi na istorijske i političke sporove. Postoji toliko prostora za saradnju u obrazovanju, nauci, kulturi, privredi i svakodnevnom životu.

Mladi ljudi zaslužuju da naslede prostor saradnje, a ne stalno obnavljanih neprijateljstava.

Ne moramo da zaboravimo odakle dolazimo da bismo zajedno odlučili kuda želimo da idemo.

BUKA: Koliko je studentima i ljudima koji podržavaju njihov pokret danas teško da svoje stavove predstave javnosti? Smatrate li da im je medijski prostor uskraćen?

Stefanović Stanojević: Mislim da je to jedan od velikih problema sa kojima se studentski pokret suočava.

Nije isto kada građani čuju šta studenti zaista govore i kada o njihovim stavovima saznaju isključivo kroz tumačenja njihovih političkih protivnika.

U delu medijskog prostora studenti i ljudi koji ih podržavaju nemaju ravnopravnu mogućnost da predstave svoje ideje, objasne svoje postupke i odgovore na optužbe. Zato se često događa da javnost raspravlja o nečemu što studentima nije bila namera da poruče.
Međutim, studenti su pokazali i izuzetnu sposobnost da pronalaze druge načine komunikacije. Društvene mreže, neposredni razgovori sa građanima, tribine i javna okupljanja postali su važni prostori njihovog delovanja.
Upravo zato je zabrana jedne tribine više od zabrane jednog događaja. Ona uskraćuje mogućnost neporednog susreta i razgovora.
A meni se čini da nam je upravo razgovor danas najpotrebniji. Ne razgovor u kojem moramo svi da mislimo isto, već onaj u kojem možemo da se razlikujemo, a da jedni druge ne doživljavamo kao neprijatelje.