Ljupko neprilagođeno stvorenje ili ‘lunarni demon’? Čeburaška puni 60 godina

Šezdeset godina nakon što je Čeburaška prvi put izašao iz gajbe pomorandži i ušao u maštu dece širom Sovjetskog Saveza, to stvorenje i dalje traži mesto kojem pripada.

Rusija 20. avgusta obeležava Čeburaškin 60. rođendan u jeku nagoveštaja da bi zvaničnici u toj zemlji mogli da se odreknu voljenog lika zbog tvrdnji da predstavlja mračnu silu koja kvari rusku decu, uz debatu o “etničkoj pripadnosti” stvorenja.

Posle rekordnog uspeha istoimenog filma o Čeburaški iz 2023. i njegovog nastavka iz 2026. godine, Aleksandar Dugin, istaknuti politički teoretičar naklonjen Kremlju, više puta je kritikovao tog lika, koga je različito opisao kao “lunarnog demona” i “kosmopolitu bez korena” delimično odgovornog za raspad Sovjetskog Saveza.

U decembru je jedan poslanik pokrenuo debatu izjavom da je “Čeburaška Jevrejin” tokom diskusije o državnom finansiranju domaćih ruskih igračak.

Čeburaška se prvi put pojavio kao lik u dečjoj knjizi Eduarda Uspenskog “Krokodil Gena i njegovi prijatelji” 1966. Stvorenje je živelo u “dalekoj tropskoj šumi” i slučajno je stiglo u Sovjetski Savez pošto je zaspalo u sanduku pomorandži koje su slate u SSSR.

Nakon što je gajba dostavljena u prodavnicu voća u jednom sovjetskom gradu, zbunjeni prodavac je stavio stvorenje na sto, ali, sa šapama utrnulim od dugog putovanja, životinja je pala na pod. U igri reči s arhaičnim ruskim glagolom “čeburahnutsja” (pasti), prodavac je uzviknuo: “Bože moj, pogledajte ovog Čeburašku!”

Prodavac je pokušao da preda Čeburašku lokalnom zoološkom vrtu, ali je odbijen jer niko nije znao gde da smesti stvorenje “nepoznato nauci”.

Ta tema – o čudnom biću koje traži prijateljstvo i pripadnost u hladnom svetu – postala je ključni motiv animiranog filma iz 1969. godine zasnovane na delu Uspenskog. Film, rađen tehnikom stop-animacije, producirao je sovjetski animacijski studio Sojuzmultfilm i vizuelno je uspostavio Čeburašku kao braon životinju s velikim ušima kako se danas predstavlja. Usledila su još tri kratka filma koja su ukupno trajala nešto više od sat vremena, ali su bezbroj puta reprizirana na sovjetskoj televiziji.

“Čeburaška je bio svuda tokom mog detinjstva”, rekao je za RSE istraživač Oleh Šinkarenko koji živi u Mađarskoj, dodajući da su ti animirani filmovi pojačali ideju da se svaki stranac može asimilovati u sovjetsku kulturu.

Knjiga Uspenskog ismeva sovjetsku birokratiju, nestašice i lažljive novinare, premda je animirana serija odstupila od originalne priče kako bi se držala partijske linije, dok se komunistička dečja grupa Mladi pioniri pojavljuje u nekim scenama.

Debata o “etničkoj pripadnosti” Čeburaške prvi put je izbila posle knjige iz 2016. godine, koju je napisala naučnica Maja Balakirski Kac, rođena u Sovjetskom Savezu. Ona je dalje razradila teoriju da je Čeburaška poreklom iz Izraela u članku iz 2018. godine koji se fokusirao na poreklo pomorandži uvezenih u Sovjetski Savez i jevrejski animatorski tim koji je stajao iza filmova. Rediteljka koja govori jidiš, dizajner lutaka i snimateljka, kaže ona, prilikom pravljenja animacija “oslanjali su se na sopstvena životna iskustva pripadnika vrste nepoznatog porekla”.

Kac tvrdi da je Izrael bio “glavni izvor” pomorandži za Sovjetski Savez, što sugeriše da je Čeburaška verovatno došao iz te bliskoistočne zemlje. Iako Izrael jeste izvozio pomorandže u Sovjetski Savez, postojalo je još nekoliko drugih velikih snabdevača i podaci o trgovini pokazuju da u godini pre objavljivanja knjige Uspenskog iz 1966. iz Izraela nije stigla nijedna isporuka pomorandži, usled turbulentnih odnosa između dve zemlje.

Tokom 1965-1966, većina uvezenih pomorandži u SSSR stizala je iz Maroka, Alžira, Španije i Grčke.

Uspenski nije bio Jevrejin, a njegova bivša supruga je nedavno kao “besmislicu” odbacila tvrdnje da je Čeburaška predstavljao tu etničku pripadnost. Priča o poreklu Čeburaške opisuje njegov dom kao “gustu tropsku šumu”, što očigledno ne odgovara izraelskoj klimi ili pejzažu.

Sadašnja kontroverza oko Čeburaškinog “morala” među kremaljskim kulturnim ratnicima označava odstupanje od prethodnih decenija kada se taj lik smatrao bezopasnim, poluzvaničnim simbolom Rusije koji su nosili olimpijci, kosmonauti i sportski navijači.

U mračnom obrtu u priči o ovom liku, Čeburaška je takođe korišćen kao neformalni simbol ruske invazije na Ukrajinu. Njegovo prisvajanje među ljudima uključenim u rat, dovelo je doi najmanje jedne tužbe iz Sojuzmultfilma, ali i do otpora nekih Rusa koji ističu da je malo verovatno da nežno stvorenje rođeno u inostranstvu bude nacionalistički pešadinac Kremlja.

Uspenski je u godinama pre nego što je umro 2018. godine, za rusku aneksiju Krima rekao da je “sramotna”, dok je 2011. otvoreno podržao proteste protiv Putina.

U intervjuu 2012. Uspenski je odgovorio na pitanje zašto se Čeburaška pokazao kao tako trajan karakter u Rusiji i inostranstvu, posebno u Japanu, rekavši novinaru: “Moji prijatelji i ja mislimo da to leži u slici i ličnosti ovog dirljivo bespomoćnog stvorenja – nekoga koga bi svako mogao da povredi. Čini se da je osvojio ogromnu ljubav javnosti svojom razoružavajućom nežnošću”.

Pokojni autor je dodao da “ništa od stvari koje posmatrači pokušavaju da ‘ubace’ u priču zapravo nije tamo”.