Posljednji čovjek – Fukujamini memoari

Kako je budućnost nestala iz politike

Suzan Zontag je jednom primetila da su „veliki pisci ili muževi ili ljubavnici“. Muževi su, prema njenom viđenju, pouzdani, razumljivi i pristojni. Ljubavnici su ćudljivi, sebični i često nepodnošljivi. Muževi vam razbistre misli; ljubavnici usmeravaju vašu maštu. Ova razlika još bolje funkcioniše kada je reč o političkim misliocima: Habermas je muž, Derida ljubavnik. Kada pišu o sebi, ljubavnici pišu ispovesti – setimo se Rusoa i de Kvinsija. Muževi pišu promišljanja: Rejmond Aron ili Karl Poper.

Politikolog Fransis Fukujama je tipičan muž. Njegovi memoari „U carstvu poslednjeg čoveka“ (In the Realm of the Last Man) ne nude sentimentalno obrazovanje; oni su priča o jednom intelektualnom putovanju. Stranice posvećene njegovoj porodici i njegovom životu kao Japanca-Amerikanca u godinama nakon Drugog svetskog rata ključne su za razumevanje izvora njegovog liberalizma i njegove svesti o slabostima tog sistema. Amerika je njegovoj porodici pružila priliku „potrage za srećom“; ta ista Amerika uskratila je nekim svojim građanima osnovna prava čim se osetila ugroženom i napadnutom i zatvorila ih u logore. Njegov liberalizam nikada nije bio naivan, već je određen odbojnošću prema svakom relativizmu.

Godine 1974, pošto je diplomirao na Kornelu i krenuo na postdiplomske studije iz komparativne književnosti, Fukujama je nekoliko meseci proveo u Parizu, gde je učio od vodećih francuskih teoretičara tog vremena – Rolana Barta, Žaka Deride i njihovog kruga. Kao učenik Alana Bluma, Fukujama je intelektualno oblikovan klasičnom političkom filozofijom i zato je dolazak u samo središte postmodernizma doživeo kao snažan potres. Ono što je iz tog flerta sa francuskom teorijom poneo sa sobom sažeto je u razgovoru koji je vodio sa književnom teoretičarkom Julijom Kristevom, koja ga je uveravala da je „Staljin imao pravo“. Pariz ga je naučio šta ne želi da bude. Pobegao je od poststrukturalizma (bez osvrtanja) u RAND korporaciju i oblast bezbednosnih studija, uveren da su u dobu definisanom uzajamno zagarantovanim uništenjem velikih sila strateški analitičari, poput tvrdog realiste Alberta Volstetera, retki preostali razumni ljudi.

Fukujama je postao slavna ličnost sa 36 godina, zahvaljujući knjizi koju je malo ko pročitao, mnogi pogrešno protumačili, ali o kojoj su svi imali nešto da kažu. „Kraj istorije i poslednji čovek“ (The End of History and the Last Man, 1992) bila je definisana svojim naslovom. Bio je to naslov koji je mnogo obećavao, i dok je njen autor bio zaokupljen sudbinom poslednjeg čoveka, svi ostali raspravljali su o kraju istorije. Druga, zanemarena polovina naslova bila je mnogo važnija od prve.

Izraz „poslednji čovek“ Fukujama je pozajmio od Ničea i upotrebio ga da postavi pitanje šta liberalna demokratija čini ljudskom duhu kada pobedi. Ali upravo je poruka o „kraju istorije“ od njega napravila poznato ime. Svoju neočekivanu slavu on je nosio tako što ju je ignorisao i koristio za intelektualnu nezavisnost. Dok su ga drugi neprestano pitali da li i dalje veruje da je istorija završena, on je sebi postavljao sasvim drugačija pitanja.

Fukujama sebe predstavlja kao intelektualnog zanatliju – čoveka koji ume da obrađuje drvo i sam izrađuje svoj nameštaj – i kao klasičnog društvenog naučnika, za koga su ideje hipoteze koje treba proveravati. „Uvek sam više voleo fotografiju od slikarstva“, piše on, „zato što fotografija beleži nešto što je neko zaista video.“

Najdramatičniji delovi njegovih memoara opisuju Fukujamin raskid sa njegovim neokonzervativnim okruženjem povodom rata u Iraku. Veliki deo argumentacije poznat je iz njegove ranije knjige „Amerika na prekretnici“ (America at the Crossroads, 2006), ali ovde on izričito kaže da je neslaganje sa ljudima iz sopstvenog kruga – a ne sa protivnicima – suština onoga što za njega znači biti liberal. Dok su novokomponovani ratni kritičari bili zaokupljeni pitanjem šta je pošlo po zlu, on je pitao šta smo mi pogrešno uradili.

To nam takođe omogućava da „U carstvu poslednjeg čoveka“ čitamo manje kao lične memoare, a više kao unutrašnji monolog liberalizma nakon Hladnog rata. Kritičari i dalje tumače „kraj istorije“ kao proslavu pobede Zapada. Ali Fukujama nas podseća da je američki duh vremena s kraja osamdesetih bio deklinistički, a ne trijumfalistički. Intelektualni bestseler tog trenutka bila je knjiga Pola Kenedija „Uspon i pad velikih sila“ (The Rise and Fall of the Great Powers), anatomija imperijalnog širenja. U tom kontekstu, Fukujamin optimizam predstavljao je suprotnu poziciju – a nigde pesimizam nije bio više ukorenjen nego u neokonzervativnim krugovima kojima je tada pripadao.

Promene u svetu iz 1989. bile su formativne za Fukujamu i imale ključnu ulogu u tome kako je moderni liberalizam počeo da definiše i doživljava samog sebe. Ono što se dogodilo u istočnoj Evropi, Fukujama tumači kao univerzalan trenutak, kao približavanje koje je politički ujedinilo svet.

Ali, kao što je antropolog Kliford Gerc predvideo 1995. godine, poredak koji se tada rađao na međunarodnom planu nije bio određen konvergencijom i masovnim usvajanjem zapadnih modela, već opsednutošću identitetom i razlikama, gde će na površinu izbiti „bujica nejasnih podela i neobičnih nestabilnosti“. Za njega je svet nakon Hladnog rata morao da se suoči sa dva ključna pitanja: „Šta je zemlja ako nije nacija?“ i „Šta je kultura ako nije konsenzus?“

Fukujama se danas teško nosi sa Gercovim pronicljivim uvidima, a u potrazi za odgovorima ponovo je otkrio državu kao nezaobilaznu instituciju svakog liberalnog društva. Kako biti liberal nakon kraja univerzalizma, u trenutku kada se kraj istorije preobrazio u nešto nedvosmisleno mračnije? Da bismo na to smisleno odgovorili, moramo ponovo promisliti 1989. godinu – i shvatiti je ne kao kraj istorije, već kao godinu koja je ukinula budućnost.

Ono što je Hladni rat činilo izuzetnim nije bio sudar dve vizije budućnosti, već činjenica da su oba protivnika bila uređena prema jednoj jedinoj viziji. Komunizam i liberalizam bili su suprotstavljeni glagolski oblici iste gramatike. Delili su temeljnu pretpostavku moderne politike: da sutra nije samo drugačije od danas, već bolje, i da ljudi imaju moć da ga oblikuju. Budućnost nije bila horizont, već projekat – ili, preciznije, suparnički projekti. Legitimnost je bila pozajmljena od vremena koje još nije nastupilo. Upravo je to činilo 20. vek istovremeno toliko političkim i toliko ubilačkim.

Godina 1989. rešila je tu raspravu. Ono što sledi iz politike koja više ne gleda u sutra već nam je poznato. Kada je odredište unapred utvrđeno, politika se svodi na administraciju, a strasti koje su nekada bile uložene u budućnost sele se u prošlost: sećanje, identitet, obnovu, obećanje ne boljeg već izgubljenog sveta. Nostalgija je ono što politika radi kada budućnost više nije dostupna. A kada se budućnost ipak vrati, vraća se kao pretnja, a ne kao projekat – klimatski kolaps, migracije, veštačka inteligencija, rat – kao nešto od čega se treba osigurati i što treba preživeti, a ne kao nešto što treba izgraditi.

Fukujama je ovo napola razumeo i njemu ide u prilog to što je ta intuicija prisutna već u naslovu njegove knjige. „Poslednji čovek“ nije onaj koji stiže na kraj priče; on je onaj koji više nema kuda da ode. Greška – naša, a delimično i njegova – bila je u tome što smo taj uvid svrstali u istoriju, iako je pripadao budućnosti. Ako se tako čitaju, ovi memoari nisu apologija proroka čije proročanstvo nije uspelo. Oni su svedočanstvo o trenutku u kojem je liberalizam naučio da živi u prezentu.

Financial Times, 02.09.2026.

Prevela Luna Đorđević

Peščanik.net, 26.09.2026.