Yanis Varoufakis

Janus, rimski bog početaka i krajeva, nije imao dve glave, već dva lica spojena u jedno božansko biće. Jedno lice zurilo je u prošlost, drugo je bilo okrenuto budućnosti. Tako i veštačka inteligencija ima dva lica spojena u jednu izuzetno moćnu mrežu mašina. U toj dualnosti leži odgovor na pitanja koja danas najčešće postavljamo: da li je AI samo mehur koji će uskoro pući? Ili će njen nezaustavljiv napredak pokazati da skeptici greše? Na oba ova pitanja odgovor je potvrdan.

Lice koje gleda unazad, izmoreno i izbrazdano sećanjem, zaista predstavlja mehur koji samo što ne pukne. Ova strana veštačke inteligencije učestvuje u klasičnoj kapitalističkoj proizvodnji robe. Pretplata na ChatGPT prodaje se kao i svaka druga roba, poput pretplate na The New York Times ili lizinga automobila. A onda je u januaru prošle godine kineski startap DeepSeek poremetio tržište AI proizvoda tako što je ponudio besplatnu uslugu, daleko jeftiniju za proizvodnju i jednako dobrog kvaliteta kao ChatGPT. To je raspršilo snove velikih tehnoloških kompanija o monopolu na AI robu (ili usluge pretplate).

Danas imamo čvrste dokaze da je vrednost kompanija kao što je OpenAI, koje zarađuju od prodaje pretplate na veštačku inteligenciju, naduvana. Dok troškovi velikih jezičkih modela (Large Language Models, LLM) rastu eksponencijalno, prihodi od pretplate rastu uglavnom linearno. To je neodrživo i bliži se trenutak istine kada će izborano, unazad okrenuto lice veštačke inteligencije uvenuti i možda umreti.

Ali šta je sa drugim licem veštačke inteligencije? Kada je DeepSeek pokrenuo trku, AI kompanije su počele da izmeštaju svoje tehnologije iz kapitalističkog tržišnog sektora u postojeću tehnofeudalnu ekonomiju. Mnogo pre nego što su LLM-ovi bili u stanju da oponašaju ljudsku interakciju, interfejsi kapitala u oblaku kao što su Aleksa, Siri, Guglov asistent ili Amazonov algoritam za preporuke već su omogućavali velikim tehnološkim kompanijama da od svih nas ubiru pozamašne rente na oblaku. Čim uđete na amazon.com, praktično ste izašli iz kapitalizma. Tu drugo lice veštačke inteligencije uvećava ekstraktivnu moć velikih tehnoloških kompanija.

Zamislite šta će sve uskoro moći da radi napredna verzija AI bota poput Alekse. Savršeno će vas poznavati, a vi neće biti u stanju da razlučite da li vam se obraća čovek ili mašina. Pamtiće sve što ste ikada rekli, uradili ili poželeli. Savršeno će se sećati svakog vašeg hira, muzičkih interesovanja, kupovnih navika i razočarenja. Biće uz vas u dobru i u zlu. Moći će da predvidi kada bi neka od njegovih preporuka mogla da vas uznemiri. Dovodiće vas do same ivice podnošljivosti, a da nikada ne pretera.

Biće to potpuno drugačije od običnog nadzornog kapitalizma, dosadašnjeg sistema u kojem su vas mašine špijunirale da bi oglašivači preciznije ciljali svoje reklame. Sa AI interfejsom, Amazon, Meta i Gugl će vam se uskoro obraćati na danas nezamislivo sofisticirane načine, baš kao što je pre osam godina program AlphaZero zapanjio kompjuterske naučnike kada je sam sebe naučio da igra šah sažimajući 3.000 godina ljudskog šahovskog iskustva u jedan dan.

Tako će moćni i gotovo ljudski ljubazni AI botovi poput Alekse, izazivati neurozavisnost svojih korisnika. Postaće neizostavni deo naše mentalne svakodnevice. Prelazak na drugog bota neće biti obična promena radnje u kojoj kupujemo e-usluge, već bolan razvod braka. Tu umire svaka nada u budućnost tržišne konkurencije.

Masivne ekonomije obima uspostavljaju prirodni monopol. To je jedna od retko korisnih stvari kojima učimo studente ekonomije. Zato jedan grad ne može da ima više preduzeća za vodosnabdevanje, svako sa svojim vodovodnim cevima po ulicama i zgradama. Iz sličnih razloga, nekolicina tehnoloških giganata poseduje i kontroliše sredstva za proizvodnju veštačke inteligencije. Za svaku kompaniju ili startap koji želi da izgradi ozbiljne AI kapacitete, pristup infrastrukturi nije samo pogodnost, već fundamentalna nužnost. To tehno gigantima omogućava nesaglediv uticaj ne samo na tempo i troškove, već i na pravac u koji je zagledano drugo lice veštačke inteligencije.

Okrenuto napred, bistrog pogleda, puno nade i imuno na pucanje AI mehura, drugo lice veštačke inteligencije osmatra puteve kojima još niko nije išao, ka budućnosti koju još uvek ne možemo da zamislimo. Zanimljivo je da su to oblasti daleko od svega što bismo opisali kao kapitalističko tržište. Mnogo je dokaza da se to već dešava. Jedan od primera je Instacart, korporacija koja je tradicionalne prodavnice namirnica uvela u tehnofeudalni sektor, tako što je kapital u AI oblaku proširila među hiljadama maloprodajnih firmi, raznih veličina i lokacija. Rezultat je ekstremna cenovna diskriminacija koja poništava elementarne odlike kapitalističkog tržišta.

Ovu praksu „savršene optimizacije cena“ već su usvojili svi ozbiljniji trgovci na malo u Sjedinjenim Državama i šire. Instacart ne samo da izvlači ono što ekonomisti nazivaju „potrošački višak“ (razliku između cene koju potrošač plaća i maksimalne cene koju je spreman da plati) već, što je još važnije, praktično sprečava cenovnu konkurenciju. Sposobna da zapamti svaki obrazac ponašanja potrošača, ova platforma primenjuje model određivanja cena koji onemogućava poređenje cena među kupcima i različitim periodima, ali i između prodavnica i platformi. I ne samo to, Instacart omogućava i fizičkim trgovcima na malo i digitalnim platformama da budu u dosluhu – ponekad čak i bez znanja njihovih menadžera – na načine koji nisu očigledni. Sistem je osmišljen tako da bude neprimetan dok razgrađuje svaki smisleni tržišni mehanizam.

Prevladava drugo lice veštačke inteligencije, ono tehnofeudalno, i tako će biti posle svakog pucanja AI mehura. Između neizvesnog profita koji svaki startap kao što je DeepSeek može da poništi preko noći, i renti na oblaku koje AI mašine mogu da zarobe na duži rok, tehno giganti su se opredelili za ovo drugo. Svaka kompanija koja danas hoće da zaradi od isporuke AI robe moraće da pređe na izvlačenje rente na oblaku u tehnofeudalnom sektoru ili će propasti.

Šta to znači za nas, za budućnost čovečanstva? Tehno-optimisti su ubeđeni da će nam veštačka inteligencija otvoriti nove horizonte zadovoljstva, produktivnosti i bogatstva. Ja ne delim njihovo ushićenje.

Tradicionalni kapitalistički i AI-tehnofeudalni sektori ekonomije nalaze se u međusobnom dinamičnom sukobu: vrednost se stvara u tehnofeudalnom, a uzurpira je tradicionalni sektor. Kada profitabilnost u kapitalističkom sektoru poraste iznad određenog praga, kapital u oblaku koji pokreće veštačka inteligencija prekomerno se akumulira u tehnofeudalnom sektoru i stopa izvlačenja rente iz oblaka na kraju opada. A kada stope izvlačenja rente iz AI oblaka padnu ispod sledećeg praga, produktivni kapital (uključujući AI mašine) prelazi u kapitalistički sektor, što obara stopu profita. I tako u krug.

Slično odnosu predatora i plena: ako grabljivice preteraju, plena će biti sve manje, pa će i same početi da gladuju. Populacija plena se zatim oporavlja, što predatorima pruža novu priliku za lov. Konačno, ova kružna dinamika vodi u sistemski kolaps.

Moja sumorna prognoza zasniva se na zloj slutnji. Najveće dostignuće tehno giganata jeste to što su njihove mašine i AI algoritmi uspeli da regrutuju milijarde nas da radimo besplatno – tako što objavljujemo svoje snimke i tekstove, pišemo recenzije – što im povećava kapacitet za izvlačenje profita iz rentiranja oblaka. Ali šta se dešava u slučaju rasta rente na AI oblaku u odnosu na troškove zarada u velikim tehnološkim kompanijama? Ukupna potrošačka moć društva pada, pada i stopa profita kapitalističkih preduzeća i na kraju opada i renta oblaka velikih tehnoloških kompanija. Nestabilnost i strukturna stagnacija koje su u kapitalizmu oduvek endemske pojave, na taj način prerastaju u ciklus naizmeničnog urušavanja renti u oblaku i kapitalističkog profita.

To je priča o drugom licu veštačke inteligencije i o tome kako će se zadivljujuća tehnologija sa prometejskim potencijalom na kraju završiti kao priča o Dedalu. U drevnom mitu, Prometej je bio personifikacija nade da će tehnologija pomoći čovečanstvu. Dedal je i sam bio prometejski junak, genijalni inženjer koji je za kralja Minosa izgradio lavirint u kom će zarobiti Minotaura, ali je bio i žrtva sopstvenih konstrukcija. Kada je izumeo leteće sprave za sebe i svog sina Ikara kako bi pobegli sa Krita, poduhvat je doživeo tragičan kraj. Tako je i danas sa veštačkom inteligencijom. Prometejski inženjeri su je smislili i razvili ali ih je ono drugo, ružnije lice veštačke inteligencije zarobilo – kao i sve nas – u ultrakompleksnom, sveobuhvatnom lavirintu tehnološkog sistema.

I zato, kad me prijatelji pitaju zašto se bavim izbornom politikom koju nimalo ne volim, odgovaram da od dedalovske klopke do prometejskog ideala postoji samo jedan put: radikalna demokratska politika. To znači početi od malih, regulatornih koraka – na primer, od usvajanja zakona o interoperabilnosti ili ukidanja propisa koji jačaju već ogromnu moć tehno giganata – a zatim preći na krupnije zadatke: izgradnju digitalnog monetarnog zajedničkog dobra i preispitivanje vlasničkih prava nad podacima i kapitalom u oblaku. Tek tada ćemo imati šansu da veštačku inteligenciju pretvorimo u čovekovog dobroćudnog pomoćnika.

UnHerd, 12.02.2026.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 06.08.2026.