U zagrljaju šehera

Kako da opišem glavni Šeher kada ga volim tiho već pola veka? Kako da opišem sve njegove lepote i ispričam sve njegove priče, kada iza svakog prozora živi bar jedna? Kako opisati grad koji toliko dugo voliš, a nikada nisi u njemu živeo? I onda shvatih: Sve su priče već ispričane. Treba opisati osećaj.

Kako je moguće?

Jer, kako je moguće voleti jedan grad toliko, a da nisi rođen niti si ikada živeo u njemu? Razum na to nema odgovor. Možda ga zato i ne treba tražiti razumom. Moja duša ga je znala od prvog trenutka kada sam kročila na njegovu kaldrmu. A bila sam dete… Ipak, decu ne možeš obmanuti. To je, možda, i najveća i najlepša tajna čitave ove priče. Čudo koje običan razum ne može da pojmi, ali ga duša prepozna u jednom jedinom trenu.

Moguće je, jer se dom ne bira samo po mestu rođenja, već po mestu prepoznavanja. Ponekad nas geografija prevari. Rodimo se na jednom mestu, odrastemo na drugom, a čitavog života u sebi nosimo neki nevidljivi ključ koji ne odgovara nijednoj bravi oko nas. I onda, sudbonosno, zakoračimo na kaldrmu nekog grada koji nam je na papiru tuđ – i ta brava škljocne. Odjednom osetiš da vazduh ima pravi ukus. Da ti svetlost miluje lice baš kako treba. Da tišina ne plaši, nego leči.

U Sarajevu nisam bila stranac koji je došao u goste. Bila sam neko ko se vratio na mesto na kojem mu duša lakše diše. Može se u nekom gradu živeti decenijama, a kroz njegove ulice prolaziti kao kroz hodnik ogledala – hladno i prazno. A može se kroz Čaršiju prošetati nekoliko puta i ostaviti tamo čitavo jedno stoleće osećaja.

Za ljubav koja traje gotovo pola veka nije bio potreban potpis u ličnoj karti. Bila je dovoljna ona neobjašnjiva, magnetska spona između srca i ovog parčeta neba podno Trebevića. Možda čovek zaista ne pripada tamo gde je nikao, već tamo gde cveta. I zato, kada jedan grad voliš toliko dugo, prestaneš da ga meriš ulicama, trgovima i kilometrima. Počneš da ga osećaš kao sopstveni dah.

Sarajevo se ne opisuje. Ono se preboluje, odboluje i voli svakim damarom. Obavije te svojim planinama kao stari, izbledeli kaput koji ti nekako još uvek savršeno pristaje i, bez ijedne reči, šapne ono najvažnije: dobro mi došli.

A onda krenemo… Baščaršija ujutru ima neku svoju posebnu tišinu, iako nikada nije sasvim tiha. Kao da grad tada izgovara svoju prvu jutarnju molitvu.

Sebilj stoji na svom mestu, okružen golubovima i ljudima koji žure, a opet nigde ne žure. Negde se već kuva kafa. Negde se otvara radnja. Miriše somun, drvo, metal i jutro. Kujundžiluk je priča za sebe. Stare zanatske radnje čuvaju ruke onih koji su nekada davno oblikovali bakar, srebro i zlato, a danas, čini se, oblikuju i samo vreme. U starim kućama prozori nisu samo prozori. Iza svakog od njih kao da je ostala po jedna priča, jedan razgovor, jedan život koji je prošao, ali nije sasvim otišao. Čak i kada ne znaš ništa o ljudima koji su iza tih prozora živeli, imaš osećaj da ih na neki čudan način poznaješ.

Možda zato što Sarajevo ne čuva samo svoje kuće. Ono čuva tragove ljudi. Ima u njemu nečega što se ne može kupiti, niti naučiti. Nečega što se prenosi dodirom. Možda je zato dovoljno obuti one meke “Šeherzadine papučice”, pa osetiti kako kaldrma pod nogama odjednom postaje nežnija.

U Gazi Husrev-begovom bezistanu vreme kao da promeni ritam. U Zlatarskoj ulici svetlost se lomi o filigran i plemenite metale, pa čovek na trenutak pomisli da je zakoračio u neku davnu priču iz hiljadu i jedne noći. Sahat-kula meri svoje vreme. Njeno vreme nije isto kao naše. Ona pamti jedan drugačiji ritam, kada se dan merio po nebu, molitvi i mesecu. Sarajevo je grad u kojem čak i sat ume da pripoveda.

I dok prolazim Ferhadijom, osećam kako se u nekoliko koraka susreću svetovi. Istok i Zapad. Staro i novo. Minareti i austrougarske fasade. Orijent i Evropa. A između njih – čovek.

Negde iznad žamora Ferhadije, začuše se zvona. Zvona pravoslavne crkve. Pa zvona Katedrale. U njima je vreme za liturgiju, za misu, za molitvu. A onda se oglasi mujezin. I dok mujezinov ezan poziva na namaz, a zvona pravoslavne crkve i Katedrale oglašavaju svoje molitve, između tih glasova prolazi Sarajevo.

Zvuk zvona sa Katedrale u meni probudi nešto davno i poznato – zvuk rodnog grada, zvuk detinjstva, onaj prvi zvuk koji čovek ne pamti samo u uhu, već negde duboko u sebi. A onda se oglasi pravoslavno zvono. U njemu je nešto još dublje. Otadžbina. Domovina. Dve zemlje koje nosim u sebi, dva korena iz kojih sam potekla. Tu ne moram ništa da objašnjavam. Samo se prepustim, dišem i volim.

A onda mujezin koji budi memoriju u kojoj spavaju zaboravljene priče. One koje ne znam da ispričam, ali ih prepoznajem. Kao da su negde duboko u meni čekale baš taj glas da se probude. Tri glasa, tri različita zvuka, a jedan grad.

Ne nadvikuju se. Samo se smenjuju, prepliću, razgovaraju sa nebom. Kao da Sarajevo, u svom najdubljem jeziku, još uvek zna ono što ljudi tako često zaborave – da različitost ne mora da znači razdvajanje.

Tu, u nekoliko minuta hoda, vekovi su jedni drugima saveznici. Možda je upravo u tom zvuku sačuvana najlepša istina ovog grada. Sarajevo nikada nije imalo samo jedan glas. Imalo je mnogo glasova, mnogo molitvi, mnogo uspomena. I baš zato je njegovu tišinu tako lako prepoznati. Jer kada svi ti glasovi utihnu, ostane samo jedan – glas šehera.

Ulica maršala Tita je posebna priča. Njome ne prolazi samo saobraćaj. Njome protiče Sarajevo. Ljudi, tramvaji, razgovori, koraci, žurba, susreti. Jedan grad koji su toliko puta pokušavali da promene, a koji je, uprkos svemu, ostao svoj. Možda upravo zato što je u njemu oduvek bilo mesta za različitost. Za susret. Za komšiju. Za konu. Za susjeda. Za čoveka.

Miljacka je tiha, gotovo stidljiva, kao da ne želi da se meša u ljudske priče, a zapravo ih sve pamti. Pored nje stoji Inat-kuća, kao mala kamena lekcija o prkosu i dostojanstvu. Jer ima gradova koji svoju snagu pokazuju vrevom. Sarajevo je često pokazuje ćutanjem.

Bistrik je tiha priča. Tu Sarajevo više ne hoda – ono se penje. U njegovim strmim ulicama, starim kućama i tišini između njih, grad postaje nekako prisniji, gotovo kućni. Kao da mu se približavaš ne ulicom, nego srcem.

Igman mu daje vazduh. Jahorina svoju belinu i širinu. Romanija tajnovitost.

A Trebević…

Trebević mu daje toplinu. On nije ni najviši ni najraskošniji. Nema ni Igmanov dah, ni lepotu Jahorine, ni mitsku tajnu Romanije. Ali ima ono nešto što druge planine nemaju. Topao zagrljaj. Kao stari, dobri čuvar koji ćuti i bdi nad gradom. Kao otac koji pazi na san deteta. Kada se njegova šuma umiri, čini mi se da se i misli čoveka utišaju. Miris borovih iglica uđe u njih, a sa njim i neka davna, gotovo zaboravljena sloboda.

I kada čovek pomisli da je upoznao sve njegove glasove, Sarajevo ga odvede do Vrela Bosne. Tamo grad utihne, a progovori voda. Pod krošnjama aleje, među zelenilom i hladnim izvorima, sve ono što je u šeheru bilo glasno postane tiho. Ostane samo dah, jer Sarajevo se na kraju ne objašnjava – ono se diše.

Sa Žute tabije Sarajevo se otvara kao na dlanu. Krovovi se nižu jedan uz drugi, kao da čuvaju ono što je grad vekovima govorio, slušao i prećutkivao. Ispod sarajevskih krovova kao da se još čuju tanane romanse španskih Sefarda. A onda se, negde iznad tog tihog sloja prošlosti, ponovo jave poznati glasovi šehera… Na Žutoj tabiji Sarajevo je blizu. Toliko blizu da ga gotovo možeš dodirnuti. Tu se kafa pije drugačije. Možda zato što se pred tobom prostire grad koji ne gledaš samo očima, nego celim svojim bićem. Krovovi, mahale, minareti, ulice, brda… Sve je tu. Kao na dlanu.

Bela tabija je drugačija. Ozbiljna. Kamena. Usamljena. Kao kruna na steni. Sa nje Sarajevo izgleda gotovo nestvarno – grad koji je preživeo toliko toga, a još uvek ume da svetli. I onda dođe akšam. Polako. Najpre jedna svetlost. Pa druga. Pa treća. A onda hiljade njih počnu da se pale po obroncima, kao da neko razvezuje nevidljivu ogrlicu od svetlosti i spušta je niz sarajevske padine.

Neke detalje iz Sarajeva čovek ne ponese u koferu. Ponese ih bliže sebi. Tek toliko da, kada grad ostane daleko, nešto tiho odjekuje pri svakom koraku. I tada shvatiš da je sve ono što si pokušavao da opišeš zapravo bilo nešto sasvim drugo. Nije to bio Sebilj. Ni Baščaršija. Ni Ferhadija. Ni Miljacka. Ni Trebević. Sve su to samo vrata. A iza njih – osećaj. Osećaj da negde pripadaš, iako te tamo niko nije upisao. Osećaj da se možeš vratiti na mesto na kojem nikada nisi živeo. Osećaj da ti jedan grad, posle toliko godina, još uvek ume reći: Dobro mi došli…

A meni tiho šapne: Dobro mi došla, sada već velika djevojčice. I tada, konačno, prestaneš da pitaš gde pripadaš. Jer si odgovor već pronašao. U srcu Balkana – u šeheru.

Izvor: Oslobođenje